Деца са посебним потребама

Ментална ретардација

Ментална ретардација је стање заустављеног или непотпуног психичког развоја, које се нарочито карактерише поремећајем оних способности, које се појављују током развојног периода и које доприносе општем нивоу интелигенције, као што су: когнитивне, говорне, моторне и социјалне способности. Дакле, испод просечне су интелектуалне способности и адаптивно функционисање, и јављају се пре 18-те године живота.

Интелектуално функционисање се односи на интелигенцију која укључује: расуђивање, мишљење, закључивање, планирање, решавање проблема, апстрактно мишљење, разумевање комплексних идеја, брзо учење и учење кроз искуство, где су дефицити разног интензитета.

Адаптивно понашање је скуп појмовних и практичних вештина, које научимо у сврху функционисања у свакодневном животу.
Делимо је на:

• лаку менталну ретардацију, у којој особе достигну развојну доб детета од 7 – 12 година и IQ од 50 – 69;
• умерену менталну ретардацију, где је развојна доб од 4 – 7 година и IQ од 35 – 49;
• тежу менталну ретардацију, развојне доби од 18 месеци до 4 године; и
• тешку или дубоку менталну ретардацију, развојне доби од 0 до 18 месеци и IQ мањи од 20.

Аутизам

Аутизам је первазивни развојни поремећај (чије се последице показују током целог живота) са присуством аутистичне тријаде: оштећење на подручју социјалне интеракције, комуникације и понашања. Тежина оштећења значајно варира. Оштећење социјалних интеракција види се у поремећејима невербалних облика понашања, којима се успоставља социјални контакт. Интеракција са другима се своди на изражавање властитих потреба и захтева, други људи служе као механичка помоћ, а све што могу раде сами. Оштећене су и вербална и невербална комуникација, а често је оштећен и говор. Нема имагинативне игре. Облици понашања су ограничени, понављајући и стереотипни. Емоције се изражавају «изван контекста». Пажња је дуга и стабилна за властите активности.
Поремећај се мора исказати бар на једном подручју до 3 године живота. Већином се појављују код мушке деце.

Вишеструка ометеност

Ако се код неког појави два или више развојна проблема, који му онемогућују функционисање у социјалној средини без посебне помоћи, тада говоримо о вишеструкој ометености.

У развојне поремећаје убрајамо: оштећење вида, оштећење слуха, поремећај говорно-гласовне комуникације, специфичне тешкоће у учењу, телесна инвалидност, хроничне болести, ментална ретардација, поремећаји у понашању условљени органским факторима или психопатолошким стањима, аутизам и остали первазивни поремећаји.

Поремећаји гласовно-језичко говорне комуникације

Говорни поремећај је потпуни или делимични губитак говора или извесне неправилности и недостаци у говору, који ометају или отежавају нормалну комуникацију. Ту спадају:

Поремећаји гласа: непримерена висина, непримерена гласноћа, резонанција и трајање;
Поремећаји говора:

• артикулациони поремећаји у виду омисије, супституције и дисторзије гласова разних узрока;
• поремећај флуентности као муцање и брзоплртост у говору.

Код муцања: понављање гласова, слогова, речи или фраза, продужавање гласова, слогова, речи или фраза, прекиди или застоји у темпу или ритму говора, оклевање у говору, праскав или експлозиван почетак говора, неадекватне паузе, убацивање гласова или поштапалица и дуже трајање говора.

Код брзоплетости у говору: симптоми врло слични као код муцања, неосвештеност о проблему, кратак распон пажње, тешкоће перцепције, артикулације и обликовања говора, често прeбрзо изражавање, неуравнотеженост у говору.

Језички поремећаји карактеришу се спорошћу у развоју језичких вештина неопходних за изражавање и разумевање мисли и идеја. Ту спадају:

• експресивне језичке тешкоће: оскудно семантичко знање, неадекватна граматичка разина, комуникацијска разина није добро обликована;
• рецептивне језичке тешкоће: неразумевање или делимично разумевање вербалних упутстава као и тешкоће разумевања писаног текста.

Комуникацијско-прагматичне тешкоће: карактерише их правилан изговор речи, реченица и фраза, али «напамет», што отежава комуникацију, па се такве особе осамљују.
Дислексија и дисграфија.

Специфичне тешкоће у учењу

Деца са специфичним тешкоћама у учењу чине веома хетерогену скупину. Ту су ученици са дислексијом, дисграфијом, дискалкулијом, тешкоћама у краткотрајном памћењу и тешкоћама у перцепцији. Тешкоће се јављају или појединачно или у комбинацијама, а њима се могу придружити тешкоће пажње, хиперактивност, диспраксија и тешкоће у радној меморији. Интелектуалне способности могу варирати од исподпросечних до надпросечних. Изражене су разлике између способности и постигнућа. У веома неповољан положај их ставља несхваћање разлога њихових постигнућа и од стране учитеља и родитеља. Обично их сматрају лењим и незаинтересованим.

Дислексија и дисграфија су појаве код деце просечних или изнадпросечних интелектуалних способности, чији резултати у свладавању читања и писања заостају за њиховим способностима, а изражавају се кроз испуштање, додавање и замену гласова, слогова, речи или целих реченица, проблеме у разумевању прочитаног, грешке испуштања, додавања и замене слова, слогова, речи и целих реченица у писању, проблеме са рукописом, проблеме концепције при писању, неодговарајућу разину писања.

Дискалкулијом стручњаци сматрају скуп специфичних тешкоћа у учењу математике, без обзира на здовољвајући степен интелектуалног развоја, нормално функционисање осета и оптималне услове редовитог подучавања. Дете напредује у учењу математике, али много спорије од својих вршњака и непримерено својој менталној доби.
Код процене ове деце, што се мора проводити тимски, потребно је проценити следеће:

• школска процена: проценити несклад постигнућа и потенцијала и одредити профил учења, да би учитељ знао како детету презентовати градиво;
• процена језика: експресивна и рецептивана процена;
• психолошка процена: проценити степен дететових општих, вербалних и невербалних интелектуалних способности; и
• процена перцепције: мора се усмерити на визуелни, слушни, тактилни и кинестетски модалитет.